Malo je nedostajalo da Milošević i zimus odustane od svega, sada je to i sproveo u delo. Ako povučemo paralele, kakav zaključak možemo da izvučemo?
Ako ništa drugo, Savo Milošević je učinio da se prošle godine mnogi zaljube u igru Partizana, opšta je ocena bila da su crno-beli tada igrali najlepši fudbal, a sve to pratili su i dobri rezultati, poput osvajanja Kupa, plasmana u Ligu Evrope, pa i odličnih igara u grupnoj fazi tog takmičenja.
Ali, to gostovanje Alkmaru, kada je Milošević trebalo da stavi pečat na sve dobro što je uradio od dolaska na klupu Partizana i kada ga je samo par minuta delilo od toga, pretvorilo se u pravi košmar i utisak je da je Partizan od tada, malo po malo, počeo da se kreće unazad.
Sećate se, Partizan je tada prokockao vođstvo od 2:0 sa igračem više i propustio idealnu priliku za plasman u evropsko proleće, a samo nekoliko dana posle toga, Partizan je dozvolio Napretku da odnese ceo plen iz Humske, iako su crno-beli vodili sa 2:0.
Imao je Partizan još sličnih poraza u prvenstvu, sećate se Spartaka u Subotici, opet vođstvo na poluvremenu, pa poraz od 3:2 na kraju, a onda i još dva takva poraza od početka ove sezone, oba puta po 3:2, u Novom Pazaru, i u Novom Sadu, takođe posle vođstva od 2:1, kada su protivnici u finišu zadavali teške udarce crno-belima.
Kako je Milošević zimus objasnio taj problem?
“Najveći razlog je umor iz kog dolazi do pada koncentracije. Kada dođe do umora, pada agresija u našoj igri, onda pada i koncentracija. Za sada nismo uspeli da nađemo način kako da to izbegnemo.
Krivica je uvek moja i odgovornost, ali ovo što ću sledeće reći neće biti kritika prema igračima, ali veliki broj individualnih grešaka je nešto o čemu moramo da razmišljamo. To je opet stvar koncentracije.
Mi smo ekipa koja je u razvoju i procesu stvaranja, pa je s te strane sve ovo i razumljivo“, rekao je u decembru Milošević.
Sezona je sada tek na početku, umor ne bi trebalo da predstavlja problem, pretpostavljamo da je ekipa fizički dobro pripremljena, u suprotnom bi zadatak za Stanojevića mogao da bude još teži. Ali, čini se da se Milošević previše oslanjao na standardnih 11 igrača, teško je odstupao od tog sastava, pa čak i kada je to učinio posle Novog Pazara, opet je Lutovca i Brežančića poslao na klupu i vratio Miletića i Uroševića na bekovske pozicije.
I zato i nije imao priliku da se pohvali onim čime se Lalatović sada hvali posle pobede u Novom Sadu, da su mu rezervisti doneli pobedu i da ima “slatke muke“ oko sastavljanja tima.
Biće zanimljivo videti kako će Stanojević rešavati ove probleme…
