Foto: AP Photo/Denes Erdos
Reprezentacija velikih pobeda i tragičnih poraza – e to je nacionalni tim Srbije. Samo malo nam nedostaju te pobede…
Kada podvučemo crtu, selektor ima previše ofanzivan tim i izbor igrača. Izaći na utakmicu u bilo kojoj formaciji, da li sa tri ili četiri igrača pozadi nije bitna u ovoj komparaciji, već jednostavno što klasični defanzivci ne postoje. „Bekovi“ se izmišljaju, štoperi su limitirani, vezni igrači nekreativni, a napadači lenji i tromi, bez brzine. Igra iza lopte na našoj polovini je ispod nivoa, a u tranzicijama smo prespori i bez dinamike, te sa malim brojim igrača završavamo napade. Šta može da se promeni, pitanje je, ali da Stojković mora nešto da promeni – mora.
Da počnemo analizu od poslednje linije reprezentacije.
Desni bek ne postoji, dok selektor tvrdi da ne zna gde je Nedeljković, a jasno je da se momak bori sa povredom i da je na oporavku u Beogradu. Milan Gajić je karijeru počeo kao defanzivni vezni u OFK Beogradu, da bi potom zauzeo poziciju kraj desne aut linije. Brani boje CSKA iz Moskve, gde nastupa kao ving bek i nema preterano defanzivne zadatke. Nedovoljno je brz i tanak u igri jedan na jedan, a da nije sazreo videli smo putem naivno napravljenog jedanaesterca.
Levi bek, traljavi pokušaji da se od Kostića napravi klasičan bek su se obili o glavu i Alegriju šefu struke Juventusa. Slično kao i sa Gajićem – Kostić je fudbaler sa ofanzivnim karakteristika i svaki defanzivni zahtev ga opterećuje da ne može u fazi napada da prikaže maksimum. Filip Mladenović, mislimo da se svi slažu prosečan igrač, neko ko može da popuni spisak od 25 imena.
Štoperi, nijedan od igrača koji pokrivaju mesto centralnog beka ne poseduje brzinu. Najveći problem jeste što nacionalni tim traži posed na svojoj strani, a poslednja linija izlazi visoko. Štoperi se tu nalaze u velikom problemu, jer ne mogu da pariraju hitrijim protivničkim napadačima. Eraković je svetla tačka i buduća nada, Pavlović je “tempirana bomba” sa loptom u nogama, a Milenković neko ko godinama nije prikazao napredak. Ako pažljivo pogledate svaka protivnička reprezentacija dozvoljava Strahinji Pavloviću da otvara igru našeg tima, dok on ne zna šta će kada ima loptu u nogama. Pritom često nepotrebno srlja i izleće, te ispada iz linije.
Vezni red satkan od radilica i trkača, momaka koji pokušavaju da zatvore sve što škripi, a to je mnogo posla. Centralni vezni igrači poput Lukića, Gudelja, Grujića, Maksimovića pretrče iznad 12 kilometara po meču. Žele ovi igrači da zatvore izlete Pavlovića, nedovoljno dobru postavku bekova, a plus na sve to trče i za društvo u napadu. Uz ovo da dodamo da kreatora igre nemamo. Tadić je u ozbiljnim godinama, dok neki drugi Sergej dođe u reprezentaciju.
Nonšalancija centarfora u nacionalnom dresu je prikaz nepoštovanja. Jović, Mitrović i Sergej predstavljaju sinonim za bezobrazluk, jer ova tri momka ne rade za tim. Vlahović ume da pojuri protivničke štopere, te njega nećemo staviti u ovaj krug fudbalera.
Neka imena i povremene igrače na spisku, kao i golmane nećemo pominjati. Jednostavno selektor mora da realno kaže da nemamo kvalitet za uspeh, a ne da se prepotentno predstavlja javnosti…
