Foto: Republica.ro
Čuveni fudbaler i dvostruki osvajač Lige šampiona – Miodrag Belodedić, je za nedeljnik Radar ispričao mnoge zanimljivosti o odrastanju u Rumuniji, kao i o uticaju tadašnjeg režima na stanje u sportu.
U selu sam završio osmi razred, a deveti sam upisao 25 kilometara od mog sela, u gradu po imenu Nova Moldava, na Dunavu, preko puta Velikog Gradišta. Tamo sam počeo da igram fudbal, a kada sam imao 17 godina i mesec dana, ušao sam u prvi tim. Morali su na terenu da imaju jednog juniora, i uzeli su mene. Igrali su drugu rumunsku ligu, nastupio sam na sedam ili osam utakmica. Deda Mlađa mi je stalno govorio: „Ostavi loptu, neće ti lopta dati da jedeš; nauči zanat.“ Odgovarao sam mu: „Deda, ja dobro igram fudbal.“ Imao sam 17 godina i dva meseca kada su me pozvali u Bukurešt, da budem sa reprezentacijom Rumunije – govorio je Belodedić o fudbalskim počecima
Istakao je nekadašnji fudbaler Crvene zvezde da je uticaj Sekuritatee u zemlji bio toliki da su se njeni pripadnici mogli naći čak među samim sportistima.
Istina je da smo bili pod prismotrom. I među nama, igračima, bilo је onih koji su radili za Sekuritateu, gledali kako se ponašamo, sa kim pričamo i gde se šetamo kada smo odlazili u inostranstvo. Tamo nismo smeli da kupujemo videorikordere ili televizore. Ni pasoši nisu bili kod nas, nego su nam ih davali kada smo odlazili, i uzimali kada se vratimo. Nismo smeli da imamo devize. Kupovali smo dolare na crno, pa smo ih krili u cipelama ili u kaiševima. Kada smo na aerodromu predavali prtljag, uvek su nas pitali da li ih imamo. Jednom su to pitali našeg centarfora Viktora Picurku, i on je rekao da ih nema. Posle nekog vremena došao je jedan gospodin, uhvatio ga pod ruku, nešto mu rekao na uvo i odveo ga u neku sobu. Odjednom se otvaraju vrata, i Picurka beži. Viču mu „Druže, stani“, a on stigne među nas, ispusti pare iz ruke i pobegne.
Posebno se izdvaja prijem kod tadašnjeg predsednika Nikolaja Čaušeskua
Kada smo osvojili Kup šampiona, Nikolaje Čaušesku nas je primio u palati. Trebalo je da se ošišamo, da se svi obučemo u ista odela. Vežbali smo kako da uzmemo neku medalju koju nam je dodeljivao. Nije bilo dovoljno da kažemo „hvala lepo“, već da levom rukom uzmemo medalju, desnom da pozdravimo i kažemo: „Čast zemlji!“ Čekali smo ga u liniji. Nije izgledao kao moćan čovek. Već je bio star, izgledao je kao moj deda Mlađa. Vukao je noge. Rekao nam je da smo ga malo uplašili, da je trebalo da pobedimo u 90 minuta, bez produžetaka i penala. Posle su nam poklonili terenske automobile, „aro“ su se zvali, ali nisu bili novi. Skupili su ih iz vojnih rezervi po celoj Rumuniji. Malo su ih oprali i prefarbali, i onda su nas zvali na stadion jednog po jednog da ih preuzmemo. Ja sam auto prodao, nisam ga ni isparkirao. Prodao sam ga dobro nekom čoveku iz Banata. Bio je skuplji nego „dačija“.
Nakon osvajanja Kupa šampiona sa Crvenom zvezdom imao je priliku da upozna i Slobodana Miloševića, te da ga uporedi sa Čaušeskuom.
Prijem kod Slobodana Miloševića bio je normalniji nego kod Čaušeskua. Nismo bili ukrućeni, došao je među nas, skupili smo se oko njega, svakome je pružio ruku i rekao „bravo“. Mene su mu predstavili, rekli da sam pobegao iz Rumunije. Poželeo mi je dobrodošlicu i pitao jesam li pobegao preko Dunava. „Dobro je što nisu pucali“, reče. Objasnio sam mu da nisam bežao preko Dunava. Pričao je i sa Dejanom Savićevićem i sa Darkom Pančevim. Darko Pančev je bio glavni kada se slavi, veseljak – ispričao je čuveni fudbaler.
