Partizanov Izraelac uverava da će odraditi ugovor do kraja pod uslovom da sadašnja uprava i trener MIlošević ostanu na pozicijama do leta 2022. godine
Njegovo veličanstvo rezultat u biti savremenog fudbala. Dokaz: Realov završni pohod ka 34. kruni prvaka Španije. Naviknuti na otmene poteze, navijači madridskog giganta prisustvovali su preobražaju od aristokratskog do radničkog loptanja, što im je umesto umiranja u lepoti omogućilo da uživaju u šampionskom naslovu i prekidu dvogodišnje vladavine Barselone.
Mada nije za poređenje, sličan model planira Partizan na terenima Superlige. Dosta je crno-belima „moralnih pobeda”, u narednom ciklusu planiraju da – poput Kraljevskog kluba – trijumfima sa po 1:0 pritisnu Crvenu zvezdu i postanu aktivan takmac u borbi za titulu. Razumljivije: sa mečeva protiv večitog rivala prebaciće fokus na susrete manjeg intenziteta, da na njima obezbede dovoljno bodova kako iz šampionske trke ne bi ispadali u oktobru ili novembru, kao u minula tri slučaja.
Takav koncept zagovara Bibars Natho i, u osvrtu na prošlu, pronalazi argumente za optimizam u susret narednoj sezoni.
„Čudna je bila prethodna godina. Tim je dosta promenjen. Počev od mene, došao sam kad je takmičenje već počelo, nisam prošao pripreme, isto važi za Asana, Sadik je tek na polovini trenažnog procesa priključen ekipi. A opet smo uradili nešto. Nije bila najbolja, ali jeste sezona u kojoj smo počeli izgradnju novog tima. Nadam se da ćemo u narednoj završiti proces i pokazati koliko smo napredovali”, naoštreno deluje Izraelac desetak dana pre početka takmičenja.
Od vrha kluba, preko struke, do navijača, svi ističu „prioritet je titula”.
„Kad igrate u velikom klubu poput Partizana, vodi vas želja da se borite za pehare. Naš prvi cilj za narednu sezonu je da budemo šampioni. Nadam se da možemo. Neće biti lako, ali verujem da ćemo biti prvi ako zaigramo kao što znamo”.
Napad na šampionski naslov ima prizvuk ultimativnog zahteva, međutim, vrlo brzo će kvalifikacije za Ligu Evrope, značajne kako zbog priliva finansija, tako i navijačkog utiska.
„Profesionalci smo, borićemo se na svim poljima, podrazumeva se da želimo plasman u grupnu fazu, kako bismo igrali velike mečeve pred našim navijačima. Lepo je to i za publiku i za fudbalere, ali prvi cilj je da uzmemo titulu. Misiju smo ozbiljno shvatili”.
Izgleda i glavni konkurent. Crvena zvezda je vratila Aleksandra Kataija, kažu da je nominalno jača nego lane.
„Ne znam da li će biti jača, imala je prošle sezone kvalitetnog igrača Marka Marina. Kataija ne znam lično, čuo sam da je dobar, mada je bitnije kako će Partizan izgledati. Mora da pokaže sve što zna i bude mentalno jak”.
Deluje da je baš na tom planu zakazao lane. Nije Parni valjak imao problem na velikim utakmicama poput derbija, ali je trokirao na malim.
„Zato i pričam o mentalitetu. Ne smeju utakmice da se dele na velike i male. Morate da naučite da pobeđujete sa 1:0, najčešće tako se osvaja titula. Osetio sam prošle sezone u velikom broju slučajeva da 1:0 nije dovoljno, zato smo jurili da damo još koji gol, samo… Fudbal je takav da morate da naučite da pobeđujete sa 1:0 (Real imao takvih šest u sezoni, op. aut.). Neki put prihvatite 0:0 kao dobar rezultat. Nećemo postati šampioni ako dobijamo samo Zvezdu. Poenta je da skupljamo bodove na ‘malim’ utakmicama. Prošle sezone smo na njima prosuli nedopustivo veliki broj poena. Biće super ako budemo slavili sa po 1:0. U suprotnom, nastavimo li da posrćemo na malim mečevima završićemo kao prošle sezone“.
Igrao je za Hapoel iz Tel Avida, Rubin iz Kazanja, CSKA iz Moskve, PAOK i Olimpijakos. Svugde osim u Grčkoj osvajao prvenstva ili kupove. Otuda je razumljivo što ga sezona bez trofeja u Partizanu „žulja”.
„Došao sam da podižem pehare, ne da treniram fudbal u laganom ritmu. Zanimaju me trofeji. Verujem u ovaj tim, sposoban da se nadogradi i pokaže šta je naučio lane. Bili smo minule sezone blizu kupa, u narednoj napadamo prvo mesto u ligi”.
Iako još nije ispunio takmičarske ciljeve, ostavlja utisak zadovoljnog čoveka.
„Tačno je da nismo uzeli pehare, kao što je tačno da sam srećan u Partizanu. Očekujem borbu za trofeje, jer fudbal bez nagrada, bez pobeda, nije fudbal. Inače, supruga i deca stvarno uživaju u Beogradu, sa te strane sve je u redu“.
Govorio je Savo Milošević da je Natho prirodni lider, a Grobari su mogli da se uvere kako ne pravi razliku dok slavi golove protiv Radnika i, recimo, Crvene zvezde. Kad bi tom strašću mogao da „inficira” ostatak svlačionice…
„Igram fudbal zato što ga volim, ne zato što me plaćaju. Želim da pobedim i na treningu, a kamoli na utakmici, kad su ulog bodovi. Toliko sam posvećen da ni rođenim sinovima ne dozvoljavam da me savladaju kad igramo u dvorištu. Supruga me zbog toga prekoreva. Kaže: ‘Pusti ih makar jednom’, ali ne popuštam, a-ha-ha-ha… Fudbal je i emocija, zahteva kanalisanje, meni nije važan rival, minut, rezultat. Kad se tako postaviš, onda se svakom golu obraduješ kao da je prvi. Voleo bih kad bi svi fudbaleri bili takvi, da igraju od početka do kraja. Ako dam dva gola, hoću treći. Ne vidim poentu stati”.
Kad pomenu sinove, koga naslednici najviše vole od Partizanovih fudbalera?
„Tošić im je svima prirastao za srce dok smo bili u Moskvi, ali se ne računa, otišao je… Od sadašnjih, najstariji Akram (ime dobio po dedi) voli Sadika i Asana, srednji Ajnal golmana Stojkovića, a najmlađi Arijan ne prati fudbal, ništa ga ne zanima, a-ha-ha-ha…“
Nekoliko puta tokom razgovora Bibars Natho je apostrofirao značaj psihološke snage. Zato i na pitanje ko od Partizanove mlađarije može jednog dana da napravi karijeru nalik Bibarsovoj uzvraća savetom Lazaru Pavloviću, Filipu Stevanoviću, Nikoli Štuliću i ostalim pupoljcima omladinske škole.
„Imamo široku lepezu talenata, klub ne mora da brine za budućnost. Samo da porade momci na mentalitetu, budu jaki u glavama i pripreme se za malo drugačiji fudbal, jer se u Evropi ne igra kao u Srbiji. Strahinja Pavlović je to dokazao, siguran sam da će daleko dogurati, kao i da će biti samo jedan od izdanak škole uspešan u inostranstvu”.
